Na bojnom polju (Viteska 2)

rano jutro, uranak, ja napuštam zamak
na ramenu mi soko, poda mnom je vranac
opraštam se s' voljenom dok zvekeæe lanac
kapija se otvara premošæuje šanac
s kule majka gleda, suzi krenut ne da
lavež vernog pseta, s njive pozdrav kmenta
barjak širi vetar, obuzima me seta
ali samo na trenutak, odbrana je sveta
u telu krv je vrela dok galopiram kroz sela
duž potoka do proplanka na kom je crkva bela
zadužbina moga roda, s' toga ovde biæe prièest
zvone zvona, odjek roga, glas da stiže vitez
s glave skidam kacigu, sjaho sam sa ata
triput krstim se za veru što od boga mi je data
prilazi mi iguman, ja mu ruku celivam
otpozdravljam braæi po junaèkim delima
na okupu su svi. svetlost s' oklopa se preliva
ko oreol svetaca, svetle moæna seèiva
spuštam se na kolena. krv i telo isusa
podstrek su za boj kome sada blizu sam.

na konju, na bojnom polju, zastava na koplju
jedan pored drugog kao pruæe smo u snoplju
gusta kiša strela. strahu mesta nema
vadim maè iz korica i spuštam vizir šlema
sudar dveju vojski kao dveju reka
silinom prvog udarca probismo tri reda
buka urlika, jauka i krika
teški zvuci èelika, rasplamsava se bitka
britka sevnula je sablja, at pada kao klada
okružuju me dušmani, jurišaju na barjak
zamahujem sekirom. s' glavom leti kalpak
na pogrešne ste krenuli! oèekuje vas alah!

oèi sklopljene, tišina, molitva pred boj
slike majke, ljubi èelo. ja pridružiæu se njoj
na nebu, ako treba, jer tamo pripadamo
mi smo nebeski narod, al' i na zemlji za èuda znamo
pa silo, jaši sa mnom jer te u sebi oseæam
jurišam, vidim svoju smrt al' i život obeæan
u duši mir i spokoj, noæ je punog meseca
u glavi histerija, bes. oštrica maèa preseca
nema pomisli o milosti, slušam krike dušmana
mrak pada na oèi, mir dajem brojnim dušama
više ništa nije bitno, sad se zaleæem prvi
miris smrti u vazduhu, na licu kapljice krvi
besom oklope mrvim, ukus krvi kao ukus medovine
prsa u prsa u odbrani svoje dedovine
ponosan, svoju vojsku vodim ja do trijumfa
bratiju spojila sudbina, jedini izlaz pobeda!

sranje! opet mi je umro konj pod nogama
šteta, bejaše dobar, gazio je govna pogana
bezbožnièku rulju što ne zaslužuje moj prezir
jer ja sam djolo iznogud, veliki vezir (ta-daaa!)
na istoku sam bio kraljevine ambasador
pregovaro sam ko mator al sam im malo spalio šator
jedan provokator, ostalo prevaranti okoreli
pa su izgoreli jer su me smorili a i dugo se nismo borili!
sada svoju gordu hordu gledam oka bistroga
s boka èupam sablju što sam doneo sa istoka
petsto puta kovana petsto puta krvava
ko i braæa surova, ledja mi je èuvala
sabljom vitlam, vladimiru vièem: pazi se!
iza ledja ti je turèin! seci! sagni se!
božidar i tim na boku dobro drže se
gledam i èudim se kolko prže se!
i nad kadijama sudija, bratija
oklop maè i mantija, u duši nam vizantija
vitezovi reda zmaja opet dolaze
jer mi smo veèni vaše kraljevine prolaze!
bežite! veæ kasno je!
singidunum sindikatum sad pobedjuje!
bežite! kasno je!
sada djolo iznogud naredjuje!!!

i posle silnih primirja i posle silnih paktova
topuz je u rukama krvavim do laktova
vreme je za bitku, vreme je za odbranu
gledam svoju vojsku ko od arhandjela probranu
sve oklopi sjajni kao obraz roda svoga
život u ime èasti svevišnjega boga
sve ožalošæene majke èiji još uvek èujem plaè
život je veæ prošao dok oštrio se maè
a sada srlja se u smrt glavom bez obzira
mržnja se hrani dok maè oklop probija
ljudskost po strani, nikad više robija
sveta zemlja se brani, bitka uvek dobija
dvoglavi orao na štitu, brojanica oko vrata
svetost je u žitu, krst vrednija od zlata
da vidimo decu situ, da im damo svetlost umesto mraka
odlazimo u mitu serbona, boga rata.